’’Stvarnost koja me opseda nastavlja da postoji i u stanju sna, da ne pada u zaborav, zašto ne bih dopustio snu ono što ponekad odbijam stvarnosti, samu tu vrednost o izvesnosti u samu sebe...’’

 

     Često na san gledamo kao na prozor ka nekom drugom svetu, nekom svetu u koji možemo da pobegnemo kada nam ovaj naš postane pretežak. Međutim, kao što kaže Breton, stvarnost nastavlja da postoji i u stanju sna. Ne govori li nam onda san o nekoj drugoj strani stvarnosti? Ne mogu li se naći neki odgovori o onome što mi percipiramo kao stvarnost, u svetu iluzije i snova? Nije li Kekule otkrio strukturnu formulu bezanolovog prstena tek pošto je u snu video sliku zmije koja sebi grize rep?
    Umetnost, čini se, deluje na sličan način. Svaka slika, svaka priča, drama, antički ep ili kompozicija imaju svoj autonoman svet u kojem važe specifične zakonitosti. Naravno, isto važi i za film. Sedimo zavaljeni, dok se pred našim očima odigravaju događaji van naše kontrole, identifikujemo se sa likovima, emocionalno prolazimo kroz ta iskustva, pokušavamo da nadjemo neki smisao svemu tome, da razumemo šta se tu zapravo dešava. Kao san, zar ne?
    Odjednom film se završava, a mi se probuđeni, vraćamo u ’’stvarnost’’. Nekada  ćemo kao i u snu, odmah posle ’’buđenja’’ zaboraviti šta smo gledali, i taj film nikako ne utiče na našu sliku sveta. Nekada nam se zadrže izvesne ideje, osećanja ili slike iz filma. Ponekad se čak posle filma osećamo kao da smo spavali celog dosadašnjeg života, kao da smo tek tada stvarno budni.
    Ta ina stvarnost, simulakrum, rekonstruiše naš imago mundi, samim tim utiče i na naše akcije u stvarnosti koju nastanjujemo. Kao što Breton želi da pridoda veći značaj snu, tako i mi nekada dajemo značaj filmovima. Preuzimamo određene ideje ili pronalazimo potkrepljenje za izražavanje onoga što i sami osećamo.

   Nastojaćemo da ovim projektom prikažemo kako su filmovi inspirisali proteste i vizuelnu kulturu protesta i ovaj dinamičan odnos između stvarnosti i filma.